32. Beogradski džez festival 2016.
Dom omladine Beograda, Sava Centar
26-30.10.2016.
Ovogodišnji Beogradski jazz festival, koji se održao pod sloganom Planeta Džez, predstavio je i približio našoj publici nova kretanja u svetskom džezu od SAD-a, severne i južne Evrope do Južne Amerike.
Tokom pet dana festivala (26-30.10.2016.) nastupilo je više od dvadeset grupa i izvodjača od Islanda pa do Izraela. nastupi su ove godine bili koncentrisani na dve lokacije u gradu, Dom Omladine Beograda i Sava Centar.
Svečano otvaranje održano je 26. oktobra u Velikoj dvorani Doma omladine. Od govornika koji su najavili festival najzanimljiviju besedu održao je novinar Raša Petrović, voditelj emisije o džezu koja se dugi niz godina emituje na Radio Beogradu 202, pobravši aplauze publike. Uručena je i plaketa i priznanje nasem uvaženom džez muzičaru Milivoju Mići Markoviću koji se duhovito zahvalio na priznanju i rekao da je počastvovan što ga je dobio u cvetu...starosti!. Gradski sekretar Goran Vesić je 32. Beogradski džez festival festival zvanično proglasio otvorenim.
Festival je otpočeo nastupom Vlade Maričića i njegovog kvarteta u sastavu Slobodan Bata Božanić (bas), Petar Radmilović (bubnjevi) i Lazaro del Toro Vega (udaraljke). Miljenici beogradske publike su lepo zagrejali prisutne svojom mešavinom jazza, etno zvukova i latinoameričkih ritmova. Nizale su se poznate kompozicije Vlade Maričića a poseban šmek nastupu dao je gost, američki saksofonista Brian Lynch. Sam Maričić je bio u početku pomalo krut u svom sviranju ali je njegov bend potpomognut saksofonistom Lynchom krenuo da se zahuktava i da u kompozicijama kao što su "Bolero" i "Hasta Manana" oduševi slušaoce.
Nakon pauze nastupio je Alfredo Rodriguez Trio. Vodja ovog benda, koji vodi poreklo sa Kube ali se usavršavao u SAD, doveo je Munir Hossn bas gitaristu iz Brazila i bubnjara Michael Olivera sa Kube. Njihov nastup je "raspalio" prisutne pošto su se pokazali kao pravi dinamit na svom nastupu! Takva posvećenost i muzikalnost je zadivila je sve prisutne u velikoj dvorani Doma omladine. Kada je basista krenuo da rastura i akustičnu gitaru, radosti njije bilo kraja! Bio je to nastup vulkanske jačine o kojem će se dugo pričati!
Drugo veče (27. oktobar) je održano u Velikoj dvorani Sava Centra. Nastupio je favorizovani Avishai Cohen, kome je ovo bio drugi nastup u Beogradu. Cohen je bio štićenik Chicka Corea-e i počeo je da svira klavir u 11. godini da bi u 16-toj čuo Jaco Pastorious-a i očaran njime počeo da svira električni bas. Članovi njegovog tria na ovom koncertu bili su su pijanista Omri Mor i bubnjar i pekusionista ItamarDoari koji je imao poprilično čudan set bubnjeva i udaraljki. Avishai je svirao kontrabas i stvarao izuzetan spoj džeza i jevrejske muzike što je pocrtano i rešenjima klavijaturiste ali i perkusionističkom lepezom. Izuzetno atraktivan tro izazvao je opšte oduševljenje koje se graničilo na momente sa histerijom. Toliko aplauza i ovacija dugo nije viđeno u "plavoj sali" SC-a. Na kraju koncerta publika je ustala i aplaudirala izvodjačima. Na bis Avishai je otpevao obradu standarda "Lonely Boy". To je bila jedina vokalna izvedba ove večeri a zatim je izveo jednu vrelu latino numeru sa sve duplim perkusijama. Ovacijama nije bilo kraja. Konačno, po završetku koncerta članovi grupe su se preselili u hol gde su potpisivali cd-ove, ploče, programe i ulaznice. Toliko šminkerske publike i "uzavrelih" sredovečnih dama davno nisam video. Tipična publika Sava Centra.
Posle ovakvog nastupa teško je bilo i nastaviti program. Nažalost, više od pola publike je otišlo, pa je nastup Antonio Serrano Quintet Flame&Co počeo neuverljivo i tako se nastavio. Kao da smo gledali bledu verziju nastupa Paco De Lucia-e (Antonio je bio član poslednje postave ovog legendarnog gitariste). Ni flamenko gitara ni plesačica nisu nas uverili u 'to da je ono što gledamo prava stvar. Serrano je učenik slavnog Lerija Adlera i izuzetno svira usnu harmoniku ali to nije bilo dovoljno da kvalitativno nivo ovog koncerta podigne više od prosečnosti.
Treće veče festivala (28. oktobar) nastavilo se u Sava Centru gde su nastupila dva izuzetna sastava sačinjena od samih zvezda. Prvo je nastupio tro u sastavu Jack DeJohnette (bubnjevi), Matthew Garrison (električni bas) i Ravi Coltrane(saksofon). Jack DeJohnette je legendarna figura moderne muzike. Jack DeJohnette je u početku svirao klavir što je pokazao na koncertu a onda se u kasnom tinejdžerskom dobu prebacio na bubnjeve. Miles Davis, Sonny Rollins, Herbie Hancock i Keith Jarrett neka su od imena sa kojima je svirao tokom svoje plodne karijere. Mike Garrison je sin Jimmyja Garrisona, basiste Johna Coltrane-a čiji je sin Ravi Coltrane. Dakle tri giganta i jako zanimljiva muzika koja mi je ipak nije legla kao što sam očekivao. Da li je u pitanju bio umor ili nešto drugo teško je reći. Publika ih je jako dobro primila. Vaši izveštači imali su sreću da slučajni susret sa Ravi Coltrane-om digitalno ovekoveče!
U nastavku programa nastupila je Aziza. Kvartet basiste Davea Hollanda, koji me je oduvao svojim zvukom, kao i solo deonicama Chrisa Pottera (saksofon), Erica Hartlanda (bubnjevi) i vrlo zanimljivog mladog gitariste Lionela Louekea. Bila je to zvučna oluja koja me je prosto usisala.
Brzim manevrom uspeo sam da se iz Sava Centra dokopam Doma Omladine i sale Amerikana da bi prisustvovao nastupu Tord Gustavsen kvarteta o kome sam pre koncerta malo znao a dobio je odlične preporuke. Iako je Tord Gustavsen nastupao već jednom u Domu Omladine meni je ovo bio prvi susret sa njegovom muzikom i moram priznati ljubav na prvo slušanje!
Posle snažnog i moćnog zvuka u Sava Centru našao sam se u oazi mira, lepote i delikatnih muzičkih struktura. Kvartet koji čine i Tore Brunborg (saksofon), Sihgurd Hole (bas) i Rune Arnesen (bubnjevi) je precizno i sa puno osećaja, preliva i detalja realizovao predivnu muzičku sliku nordijske melanholje kontemplacije i nežnosti. Predivno iskustvo! Sala Amerikana je bila prepuna ljudi koji su gotovo pobožno upijali zvuke ovog nestvarno dobrog kvarteta. Po završetku koncerta otišao sam u foaje Doma Omladine i kupio tri njihova albuma. Sad ih slušam svaki dan!
Loš prevoz ili loša procena vremena dovela je do toga da zakasnim na početak nastupa Vincent Peirani-ja i njegove grupe Living Being u velikoj Dvorani Doma Omladine. Zaista šteta, zato što je ovaj kvintet, koji je otvorio četvrto veče festivala (29.10.2016.), pobrao sve simpatije beogradske publike. Vincent Peirani, jedan simpatični dugonja od preko dva metra, svira harmoniku sve vreme cupkajući desnom nogom a tu ne zaostaje ni Emile Parisien na sopran i tenor saksofonu, koji maltene igra vrteći nogama u svim pravcima u muzičkom zanosu. Klavijaturista Tony Paelman, basista Julien Herne i bubnjar Yoann Serra drže čvrst zvuk koji me je na trenutak podsećao i na Tuxedomoon, pa na progresiv rock, a u nekim momentima i na grupu Tindersticks. Grupa je odlično primljena a pogotovo kad je na bis odsvirala srpsko kolo. U publici opšte veselje!
Radovao sam se i ja ali sam ipak čekao nastup moga favorita a to je Gianluca Petrella. Italijanski trombonista mi je zapao za oko i za uvo nastupom u Kolarcu sa čuvenim Enricom Ravom. Ovaj put je nastupio sa kvintetom Cosmic Renaissance i... potpuno me oduševio! Takav nastup, takva sigurnost, zvuk, ideje i šarm retko se vidjaju. Brlijantan nastup čoveka kojeg mogu samo da kujem u zvezde. Nije ni čudo da ga je časopis Downbeat počastio nagradom tromboniste u usponu. Dakle momak je zbilja odličan. Treba prisustvovati njegovim nastupima. Uh, gde beše taj njegov novi disk....
Gianluca ima i izražen smisao za humor, pa je objasnio da su svirali bez pauza i objašnjenja koje su to kompozicije i zašto ih je napisao sve u želji da nam omogući da mirno odemo na nastup Roba Mazureka i Sao Paulo Underground! Svaka čast majstore, care, čoveče i po! Po mom mišljenju koncert Gianluca Petrelle je najbolji nastup ovog festivala!!!
Sao Paulo Underground, odnosno kornetista Rob Mazurek (sa sve sordinom!) je nastupio sa dva brazilska muzičara Guilherme Granadom na klavijaturama, semplerima, sintisajzeru i vokalima (dakle one man band!) i Mauricio Takarom na bubnjevima i kavakinju (mala gitara). Hrpa zvukova, avangarda, elektronika itd nas je udarala punih 45 minuta da bi tek posle toga krenule da se kristalizuju izvanredne muzičke teme i da bismo prisustvovali i momentima nežnosti i smirenja. Vredelo je čekati pa smo to i dočekali. Kraj koncerta obeležiila je kompozicija koju je Mazurek emotivno posvetio nedavno preminulom ocu.
Poslednje veče bili smo uskraćeni za nastup Dietera Ilga i njegovog projekta "Mein Beethoven" pošto se jedan član sastava razboleo. Stoga smo otišli na nastup Orquestra Jazz de Matosinhos & Joao Paulo Esteves da Silva pod nazivom Bela Senao Sem. Orkestar se sastoji od 18 članova - bubnjar, kontrabasista, gitarista, 5 saksofonista, 5 trombonista, 4 trubača i jedan pjanista/harmonikaš. Tu su bila i dva dirigenta koja su se smenjivala. Joao Paulo Esteves je pijanista i orkestar izvodi njegovu muziku. Lep zvuk, dobri solisti ali problem je bio u materijalu koji je bio tih i poprilično sličan. Tek pri kraju je došlo do gradacije i eksplozije zvuka u poslednjoj kompoziciji iz Estevesovog perioda kad je bio mlad muzičar. Tada se sastav pronašao i prikazao u pravom svetlu. Lepo i zanimljivo.
Ovogodišnje 32. po redu izdanje našeg najstarijeg i međunarodno najpriznatijeg džez festivala je, može se reći, ispunilo očekivanja probirljive beogradske publike i brojnih gostiju, tako da je svako na Planeti Džez mogao pronaći svoj kutak i džez ugođaj. Organizatori su najavili da im je cilj da naredni festival bude još bolji nego ovogodišnji, koji se po svim parametrima može ubrojiti u najuspešnije u dugogodišnjoj istoriji ove manifestacije. Vidimo se krajem oktobra sledeće godine, a do tada budite nam zdravi i veseli, i naravno - slušajte džez u neograničenim količinama!
tekst - slobodan vlaketić/nebojša mićković
Fotografije Vincent peirani i tord gustavsen - Stanislav milojković
ostale fotografije & video - nebojša mićković
